ARNO

Bogdan Marković

Delo pred nama nije samo zbirka pesama; ono je zaokružen, skoro mitski koncept koji čitaoca poziva na neobično hodočašće kroz tamne i svetle odaje ljudske duše.

Poezija Bogdana Markovića nije ni laka ni nežna; ona miriše na „vinovu lozu, proliveno vino i krv“, ona zveči „srebrnim lancima“ i prožeta je motivima greha, tame, smrti i neizrecive čežnje prema Muzi/Voljenoj. Ono što posebno dotiče tokom čitanja jeste iskrenost pesnika koji se ne plaši da prikaže sopstvenu slabost.

Ovde nije reč o poeziji koja opušta i nudi lake odgovore. „Arno“ propituje granice ljudskog razuma i emocija, oživljava simbolističku i romantičarsku tradiciju na nov način, zahtevajući od čitaoca aktivna misaona i emocionalna upuštanja, hrabro zalazi u tamne i neistražene kutke ljudske duše.

„Arno“ je podsetnik da umetnost nije uvek bezbedno utočište; ona je često borba sa sopstvenim demonima, let iznad bezdana i pristanak na to da budemo samo instrument kroz koji progovara uzvišeno.

Bogdan Marković je u ovoj zbirci uspeo da taj unutrašnji nemir pretoči u upečatljivu stihovanu arhitekturu koja dugo odzvanja u svesti čitaoca.

iz književnog osvrta Bojane Milinković

Kap po kap, da krvarimo stihom